To nije posao za ženu! Život žene profesionalnog vozača kamiona

Da pokušamo da razbijemo jednu predrasudu od koje bolujemo skoro svi: „Vožnja kamiona nije posao za ženu!“

Da se razumemo odmah na početku, svaki posao, pa i posao u transportu, mogu da obavljaju i muškarci i žene i to podjednako dobro. Radica Popović je žena i profesionalni vozač kamiona. Za sada se bavi samo domaćim transportom, ali od leta planira da počne da obavlja i međunarodni. Ona nam je ispričala priču koja nije nimalo uobičajena i mnogo se radujemo što možemo da je podelimo sa svima koji žele je pročitaju.

Ma kako to nekom neverovatno zvučalo, Radica kaže da je otkako zna za sebe želela da radi baš ovo što radi sada, ali su se isprva životne okolnosti složile drugačije. Konačno, pre tri godine, uspela da ostvari san, položila je ispite za odgovarajuće kategorije i zaposlila se u jednoj transportnoj firmi.
Naporan rad, izazovi i odluke: Priča Radice o balansiranju porodičnog i profesionalnog života u domaćem transportu.

Prijavite se za naše vesti iz logistike i ne propustite više nijednu vest iz sveta logistike i drumskog teretnog transporta! 

Prijavite se sada za vesti iz logistike!

Radica ima porodicu i dvoje dece, ali nekako uspeva da uklopi porodični i profesionalni život, iako joj radni dan traje od 12 do 15 sati. Kaže da ima dobar odnos sa kolegama, da su joj oni podrška i da imaju razumevanja za njene privatne obaveze. Ali, naravno, u njenom poslu nije sve „bajkovito“. Situacija u domaćem transportu je, kaže ona, izuzetno teška, vozila su loše održavana, a plate izuzetno male. Ona kaže da je većina vozača koji se bave domaćim transportom u našoj zemlji, prijavljena na minimalni iznos plate, a to je za posao koji sa sobom nosi takvu odgovornost, za posao u kojem svaka, pa i najmanja greška, može da bude fatalna, izuzetno nefer. Još jedna otežavajuća okolnost za vozače u našoj zemlji je ta što im je potreban CPC-setrifikat (Sertifikat o stručnoj kompetentnosti), što predstavlja neku vrstu licenca za vozače, a ona u Srbiji košta oko 1500€. Osim toga, potrebno je da vozač dva meseca, svakoga dana, ide na časove teorijske i praktične obuke. Mnogi od vozača početnika nisu u stanju da plate toliki iznos, pa sklapaju ugovore sa transportnim firmama koje im finansiraju dobijanje te licence, ali se za uzvrat, sa njima mora sklopiti ugovor o radu, i to najčešče na dve godine. U tom periodu oni tu sumu moraju da vrate poslodavcu, i to sa mukom, jer im je zbog toga plata umanjena do minimalne zakonom propisane sume. Osim toga, taj sertifikat je priznat samo u Republici Srbiji, nigde drugde, pa su vozači primorani da rade samo domaći saobraćaj i to za minimalnu platu. Ona zamera našoj državi i poslodavcima, transportnim firmama, prvo, cenu te dozvole ( u Hrvatskoj, kako ona kaže, taj sertifikat košta samo 250€ i priznat je u celoj Evropi), a drugo to što se predavanja odvijaju radnim danima, a ne vikendima kada bi to svima više odgovaralo.

Ono što takođe brine Radicu je to što, po njenim rečima, zakon naše države dozvoljava da osobe od 18 godina voze velike kamione, šlepere, a ona smatra da je to, bez obzira što su oni dobili licencu, potpuno pogrešno, zato što osobe u tom uzraztu nisu dovoljno zrele i odgovorne za takav rizičan i odgovoran posao.

Iako je njena prvobitna ideja bila da se bavi domaćim saobraćajem kako bi mogla da provodi više vremena sa porodicom, realnost je pokazala da nakon petnaestočasovnog radnog dana njoj to vreme nije preostalo, a zarada je nedovoljna za pristojan život. Zato će Radica napraviti zaokret u karijeri i, u dogovoru sa suprugom, od leta će krenuti da se bavi međunarodnim transportom, da kamion voze zajedno, u „dvojci“,  kako se to u žargonu kaže.

Iza volana kamiona sa strašću: Iskustvo i izazovi ženskog vozača kamiona

Kaže da kao žena vozač nikada nije imala negativnih iskustava sa muškim kolegama, da je od prvog dana naišla samo na razumevanje i podršku od svih. Ono što se njoj u njenoj profesiji ne sviđa je nekulturno, ponekad i skandalozno ponašanje nekolicine njenih kolega, koje je dovelo do loše reputacije njene profesije koju ona smatra izuzetno časnom. U svom svakodnevnom radu se susreće sa praktičnim problemima, a onaj koji je najviše muči je nedostatak toaleta za žene i toaleta uopšte, a i činjenice da, kada oni i postoje, ili loše su održavani ili uništeni od strane kolega, tako da su gotovo neupotrebljivi za normalnu upotrebu. Srećom, ona kao žena ima privilegiju da joj, na primer, na carinama ustupaju na korišćenje toalete za zaposlene i ona na taj način problem prevazilazi. Kaže i da, iako ona nikada nije imala negativnih iskustava sa muškim kolegama, da je od drugih žena čula i drugačija, negativna iskustva.

„Ja obožavam kamione, te velike gume, miris dizela... Svesna sam da je ovaj posao tešak i za muškarce, a još teži za nas žene, ali ko ovaj posao voli, njemu ništa nije teško. Usrećuje me i kad na putu ugledam velike Scania kamione, ja sam njihov veliki fan, to me zaista usrećuje.“ -  kaže Radica za svoj posao.

Posao vozača nije „sednete u kamion i vozite“. Plata u međunarodnom saobraćaju, kaže Radica, nije loša kao u domaćem, ali sa druge strane, nikada niste kod kuće, gubite društveni život, sve vreme ste na putu, na putu ste i kada su vremenske prilike strašno loše. „Ovaj posao je težak. Nestabilnije ličnosti brzo „pucaju“ i brzo odustaju. Život u kamionu je postaje tvoj način života i ako to ne voliš, nećeš moći da to podneseš.“ – poručuje Radica svima koji razmišljaju o tome da li da počnu da se bave njenim poslom. „Vožnja kamionom nije putovanje. Putovanje je kada sa porodicom sedneš u auto i otputuješ u neko mesto. Čovek u kamionu vidi samo belu traku, isprekidanu, punu i duplu. Putovanje nije ono kako treba da zamišljate ovaj posao kada razmišljate da li da se njime bavite“. 

Srce vozi za humanost

Ipak, Radica je svoju priču završila lepo, čak dirljivo. Ona kaže da svoje pauze na poslu, koje su inače, propisane zakonom, i kojih vozači moraju da se pridržavaju, provodi tako što se bavi aktivnostima organizacije „Drug sa druma“, čiji je član već pet godina. Na to je posebno ponosna, jer je to organizacija koja ima oko 500 članova, a bavi se brigom o porodicama njihovih nastradalih kolega ili kolega koji su bolesni i koji zbog bolesti ne mogu da rade. Oni svake Nove godine spremaju paketiće za njihovu decu, a poslednje dve godine su organizovali i takozvani „Konvoj sa srcem“, kada kolona od nekoliko kamiona, od 25. decembra do 08. januara obilazi porodice tih kolega i deci donosi novogodišnje paketiće, pomoć u hrani, odeći, obući i lekovima i finansira vozačke obuke za onu decu koja žele da budu profesionalni vozači kao njihovi bolesni ili postradali očevi. 

„Osim toga što sam u prilici da radim posao koji volim, mene mnogo usrećuje i kada na putu sretnem kolegu koji je moj „drug sa druma“ i nosi tablice „drug sa druma“, to me naročito obraduje.“

P.S. Draga Radice, radujemo se unapred tvojim uspesima u „međunarodnoj avanturi“ i pozivamo te da nas posetiš u TIMOCOM-u, u Erkrath-u, kada te bele linije, pune, isprekidane i duple, navedu na ovu stranu.

Hvala za priču i hvala za humanost.